OPERATIVCI KOS-a SPROVELI KRVAVU ODMAZDU: Bakić i Mačešić nisu dugo trošili novac iz Zagreba, "Labradori" im presudili zbog Parađine, pa država sve zataškala
Dodajte Kurir u vaš Google izborNavršila se godišnjica jedne od najmračnijih i najzagonetnijih likvidacija na zemunskom asfaltu devedesetih godina, koja i tri decenije kasnije nosi pečat državnih tajni, obaveštajnih igara i krvave osvete. Tog 23. jula 1995. godine, u bašti gril-restorana "Mala" u Zemunu, izrešetani su Mile Bakić i Milorad Mačešić, imena dobro poznata u tadašnjem beogradskom podzemlju.
Iako zvanični egzekutor nikada nije identifikovan, u bezbednosnim krugovima i do danas je ostalo uverenje da je njihova smrt predstavljala naplatu starog duga i čin nemilosrdne odmazde. Ova dvojica pripadnika kriminalnog miljea izbrisana su sa ulice tri godine nakon što su na podmukao način oduzeli život jednom od najvećih heroja srpske avijacije, pukovniku i pilotu RV i PVO Željku Parađini.
Zločin koji je preodredio sudbinu Bakića i Mačešića dogodio se 23. januara 1992. godine u zemunskom kafiću "OK". Toga dana, pukovnik Parađina je mirno sedeo u lokalu, čekajući svoju ćerku da završi nastavu u obližnjoj školi, ne slutivši da mu kriminalci spremaju zasedu.
Ubijen je s leđa, u trenutku dok je bio potpuno nemoćan da reaguje. Iako je stvarna pozadina ovog ubistva odmah izazvala ogroman potres u vojnom vrhu, usledio je skandalozan rasplet: uprkos oštrim reakcijama i urgencijama Komande RV i PVO prema tadašnjem načelniku SUP Beograd Radetu Markoviću da se počinioci hitno procesuiraju i najstrože kazne, Bakić i Mačešić su pod misterioznim okolnostima ubrzo pušteni na slobodu. U prikrivanju ovog zločina i zaštiti ubica, prema tvrdnjama upućenih, ključnu ulogu odigrala je grupa "Opera", siva eminenacija vojne bezbednosti koja je u to vreme delovala u spletu obaveštajnih i podzemnih struktura.
Željko Parađina nije bio obična žrtva beogradskog bezakonja, već vrhunski profesionalac i elitni ratnik. Rođen 1953. godine u Stanišiću kod Sombora, Parađina je prošao sve korake dok nije stasao u vojnika kakav je bio potreban otadžbini – završio je Vojnu gimnaziju i Vojnu akademiju, da bi se kao pilot lovca-bombardera na avionu "Jastreb" dokazao u službi u Skoplju.
Neposredno pred izbijanje oružanih sukoba prešao je u Beograd, u sastav čuvene 252. eskadrile "Kurjaci sa Ušća", elitne jedinice koja je ponela najveći teret borbenih zadataka. Bio je porodičan čovek, suprug i otac sina i ćerke, čiji je vojnički autoritet bio neprikosnoven među kolegama. Za razliku od sitnih prestupnika i ulicara koji su devedesetih preplavili prestonicu, Parađina je predstavljao elitni izraz vojne profesije, čije su sposobnosti u ratnim uslovima bile od neprocenjive vrednosti za državu.
Njegovo ime je uhrvatskim vojnim i obaveštajnim krugovima izivalo strah i trepet zbog brutalno preciznih akcija koje je izvodio na frontu. Tokom rata u Hrvatskoj, novembra 1991. godine, Parađina je izveo jednu od najuspešnijih borbenih misija kada je bombardovao i u potpunosti uništio protivavionske raketne instalacije i lansere za rakete "skad" u ataru sela Novi Čakovci.
U toj akciji neutralisano je oko 50 pripadnika hrvatskog Zbora narodne garde, ali i nemački vojni instruktori koji su im dopremili to savremeno naoružanje. Njegovi podvizi, među kojima je bila i uspešno neutralisanje neprijateljskih raketnih baterija, učinili su ga primarnom metom neprijatelja. Zbog toga je za njim u Beogradu praktično otvorena "sezona lova", gde su obaveštajne strukture i njihovi ulični eksponenti vrebali priliku da ga eliminišu.
U vezi sa samom likvidacijom majora Parađine u javnosti su se iskristalisale tri glavne verzije. Prema prvoj, reč je o banalnoj provociranju uličnih dripaca koji su ga poznavali i počeli da ga vređaju zbog prezimena; kada je oficir posegnuo za svojim pištoljem CZ-99, kriminalci su bili brži i ustrelili ga.
Druga, znatno verovatnija teorija ukazuje na to da su Bakić i Mačešić delovali kao najamniciHrvatske obaveštajne službe, koja je preko kriminalnih kanala naručila ubistvo u znak odmazde za pakao koji im je priredio 1991. godine. Treća hipoteza sugerisala je da je Parađina postao nezgodan svedok mračnih planova i poslova unutar samih vojnih i državnih struktura devedesetih, te da je njegova eliminacija bila deo šireg čišćenja nepoželjnih kadrova. Kako je u to vreme primetio jedan od očevidaca zločina, oficir i heroj je stradao u pokušaju da oslobodi grad od bitangi čiji je život bio neuporedivo manje vredan od njegovog.
Pravda, međutim, nije izostala, iako je stigla mimo zvaničnih sudskih dvorana. Kada su Bakić i Mačešić 23. jula 1996. godine likvidirani u rešetanju u restoranu "Mala", u beogradskom podzemlju bilo je jasno da je osvećena sramna nepravda iz 1992. godine.
Nekadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić otkrilo je kasnije da su iza ove akcije stajali čuveni "labradori", strukture unutar KOS-a pod komandom generala Ace Vasiljevića, koje su sprovele sopstvenu presudu nad ubicama svog oficira. Ovu tvrdnju dodatno potkrepljuje činjenica da su svi zvanični tragovi, uviđajni zapisi i podaci o likvidaciji Bakića i Mačešića doslovno izbrisani iz arhivskih evidencija, po identičnom obrascu po kom je zataškan i slučaj ubistva Vjekoslava Kordeja u Bloku 62, gde je vojna policija preuzela uviđaj i trajno uklonila kompletnu dokumentaciju.
Smrt Mileta Bakića i Milorada Mačešića ostala je tako u analima beogradske crne hronike kao svedočanstvo o vremenu u kom je država rešavala račune sa podzemljem na sopstveni način, onda kada bi ulična anarhija prelažena svaku granicu.
Iako njihove ubice nikada nisu prodefilovale kroz pravosudni sistem, sudbina koju su doživeli na zemunskom asfaltu bila je direktna posledica zločina koji su počinili nad pukovnikom Željkom Parađinom.
Porodica, kolege i savremenici pamte Parađinu kao časnog oficira, vrhunskog pilota i beskompromisnog patriotu koji je dao život za svoju zemlju, dok su njegovi dželati završili upravo onako kako su i živeli – u krvi, na asfaltu, a istorija će ih pamtiti samo kao ljude koji su ubili srpskog junaka i ništa više od toga.
Kurir.rs